''Форум СН'' - последњи референдум!

Аутор: Ненад Вукићевић, Објављено: 05. 10. 2009.
Штампај | Пошаљи на е-пошту

Десило се очекивано. Ирци су, након неуспелог покушаја прошле године, на референдуму прихватили Лисабонски споразум. Није ни могло другачије, суверена воља грађана исказана на првом референдуму је одбачена, и бирачима је пружена прилика да исправе своју „грешку“. Такав однос Уније према народној вољи – до недавно познатој под називом „демократија“ – није нов.

Сетимо се, устав ЕУ је одбачен на референдумима у Француској и Холандији пре него што је преименован у Лисабонски споразум и прогуран без референдума у парламентима држава чланица. Након резултата у Ирској будућност Европе зависи од тврдоглавости добро познатог евроскептичара Вацлава Клауса, чешког председника, и његове способности да одоли притисцима још 8 месеци до следећих избора у Уједињеном Краљевству.

Незадовољни Британци

Кампања уочи референдума била ја високог интензитета и неукусно једнострана. Као и први пут, све значајне политичке партије осим националистичког Шин Фејна су биле за ратификацију споразума. „Велики бизнис“ – (тајкуни по нашки) – се умешао са великим парама у кампању за споразум такође. Председник Комисије ЕУ запретио је Ирцима да би поновно гласање против угрозило њихово право да имају комесара (право које ће иначе фактички губе споразумом), упропастило економију, искључило Ирску из „Европе“ и слично. Аналитичари су наравно, по принципу шаргарепа и штап, предвиђали талас запошљавања у случају позитивног исхода. Медији, одлуком ирског РАТЕЛ-а, за разлику од свих претходних референдума овог пута нису били у обавези да обезбеде подједнако време за обе стране већ само да обезбеде платформу за главне политичке партије, дакле за оне који подржавају споразум. Тако се синдром српских изборних кампања, са грандиозним обећањима запошљавања и будућег благостања, медијском једностраношћу и неоснованим претњама „шта ће бити ако они победе“, појавио и у Ирској. Народ – суочен са најтежом рецесијом од 70их година прошлог века – је попустио.

Сам референдум је обиловао сумњивим одлукама, као што је била забрана анкетирања током дана референдума и бројање гласова следећег дана уместо исте вечери као на претходном гласању. Јасно је да се комесарима Европске уније журило, знали су да би даља одуговлачења сахранила пројекат европске супердржаве.

Иако је ратификација Лисабонског споразума завршена у парламентима свих држава чланица, пољски и чешки председници су одбили да потпишу споразум док се неке ствари не разјасне. Сада је извесно да ће Пољаци ускоро потписати јер су чекали позитивно изјашњавање Ираца, док чешки председник чека одлуку свог Уставног суда о приговору чешких сенатора против споразума. Главни разлог за журбу су предстојећи избори у Великој Британији, очекивани средином следеће године.

Велика непопуларност британске владајуће Лабуристичке партије најављује скоро извесну победу опозиционих конзервативаца Дејвида Камерона, који су недавно напустили федералистички блок Европских народних партија у Европском парламенту и основали свој, евроскептичарски, десничарски блок са савезницима из источне Европе. Једно од главних обећања конзервативаца је расписивање референдума у Британији – чији резултат би сигурно оборио ратификацију споразума – али само под условом да споразум још није ступио на снагу.

Наде већински евроскептичне Конзервативне партије су положене у спорост чешког уставног суда и истрајност Клауса који сада стоји сам против силне моћи европске бирократије да казни чешки народ због непослушности њиховог председника. На несрећу конзервативаца, Клаус је већ изјавио после резултата у Ирској да Британци не могу од њега очекивати да сам изнесе тај терет и да су закаснили ако су желели нешто да промене.

Сада су све очи уперене у Камерона, чија странка ове недеље одржава годишњу скупштину, у исчекивању званичног става партије. Да ли ће, упркос чињеници да ће споразум вероватно ступити на снагу, расписати референдум са „ретроактивним“ дејством? Овакав исход, који има гласну подршку многих истакнутих конзервативаца укључујући градоначелника Лондона Бориса Џонсона, је мало вероватан јер би де факто представљао референдум на даље учешће Велике Британије у пројекту ЕУ и наишао би на удар свих политичких елита европе (и „естаблишмента“ у самој Британији) које су се добро ухлебиле у мегабирократији Брисела.

Извесно је да ће овај устав Европске уније, под другим именом, ипак ступити на снагу и са њим ново доба у Европи. Доба несмењивих политичких елита, неизабраних владара (као што је нови председник ЕУ, највероватније Тони Блер), доба социјализма за богате, а капитализма за сиромашне, доба без референдума и незгодних одлука „неупућеног“ народа.

Лисабонски споразум конституише европску супердржаву, даје јој правно лице, председника, органе спољне политике, држављанство, војску и најважније од свега право на измене постојећих и будућих споразума без потребе сагласности народа и држава као до сада. Сасвим је вероватно да ће референдум који је одржан у прошли петак бити и последњи референдум у ЕУ.

Народи европе су се олако одрекли не само државног суверенитета, него и личних слобода за које су прошле генерације животе дали. Будућност Европе одавно није изгледала лошије.