Budala ili izdajnik?
Oko Tadića nastavlja da lebdi samo jedna nedoumica, dali se radi o budali ili izdajniku, sve ostalo je odavno jasno.
POTOČARSKA LUDA
Ostao je još samo jedan dan do onog časa, u kome bi se budućnost Srbije i Srba mogla zapečatiti. Predsednik Srbije, Boris Tadić, čini se, nema nameru da odustane od svoje opake zamisli da ide na poklonjenje "žrtvama srpskog genocida". Uzaludna su, izgleda, sva upozorenja umnih ljudi širom sveta, koja ukazuju na glavni cilj Tadićeve posete Srebrenici - stavljanje tačke na osudu Srba kao "genocidnog naroda". Zapravo, postoji li "čistiji" način da se neko osudi za nekakvo nedelo, od toga da optuženi sam prizna da je kriv? To je i razlog zbog kojeg su se i najveći diktatorski režimi uvek trudili da dobiju ili iznude priznanje žrtve. Setimo se srednjovekovne inkvizicije, gde su ljudi, izloženi svakojakim torturama, bili prinuđeni da priznaju da su izaslanici samog sotone. Narod je tada dolazio da posmatra "vešticu", koja gori na lomači, uopšte ne postavljajući pitanje o "pravednosti" takvog čina. Generalno uzevši, većina ljudi na planeti žudi da vidi tuđu krv ili nesreću, mada je teško naći jedinku koja će biti spremna da to prizna. Stvar je tu vrlo jednostavna, jer se tu radi o instinktu samoodržanja ili pukog preživljavanja, koji bi se mogao svesti na prostu sintagmu - "bolje on nego ja".
BORISOV B(R)ANDITIZAM
Jedino kod Srba, gornja izreka se izvratila, te glasi, "bolje mi nego oni". Naravno, u svakom narodu moguće je pronaći nekakvu budalu, koja će biti spremna da radi o glavi svoga roda. Ali, nigde se kao u Srbiji, takvima ne dopušta da izlaze u svet, već se smeštaju tamo gde im je mesto - u određenu mentalnu instituciju, sanatorijum ili ludnicu. Danas Srbi, umesto da svome predsedniku navuku ludačku košulju, dopuštaju tom bolesniku da ide u Potočare i tamo priča kako su ti isti Srbi ludaci (manijaci, notorne ubice ili zveri), koje svet mora izolovati u njihovoj "jazbini", tamo ih zaliti otrovom, sumporom, kiselinom. Dakle, čak i u slučaju da je ponešto i tačno u vezi sa "zločinom" u Srebrenici (a znamo dobro da je to sve ogavna laž), teško da bi se mogla naći normalna osoba koja bi svoj narod optužila za genocid. Nešto slično (ali sa debelim razlogom), prvi put u ljudskoj istoriji, uradio je Vili Brant i, verovatno, zauvek uništio nemačku naciju. Kako vidimo, niko nema prava da se po/klanja tuđim žtvama u ime vlastitog naroda, već samo u svoje (lično) ime. Brant je takvim "hrabrim" činom udario žig srama na čelo svakog deteta u Nemačkoj, pa i onog koje će se tek roditi u budućnosti. O Nemcima je potom snimljena gomila filmova u kojima su prikazivani kao zveri, idioti ili (u najboljem slučaju) kao neka vrsta neobičnih majmuna.
LUDAKE U LUDARU
No da se mi ostavimo Nemaca i naše "brige" o njihovoj stigmatizovanoj deci. Tadićev čin "pokajanja" u ime srpskog naroda u Srebrenici biće protumačen u svetu onako kako je to jedino moguće. Sezona lova na Srbe biće i zvanično (legalno) otvorena i više neće biti nikoga na belom svetu, ko će hteti ili smeti da stane u njihovu zaštitu. Uostalom, ko bi sebi još dopustio takvu nesmotrenost da sažaljeva nekoga ko je priznao da je serijski ubica, koji je lišio života na hiljade ljudi, mladića i dece? Priznanje "zločinca" zatvara sve druge puteve koji bi mogli da vode ka istini i pravdi. Da li je Tadić svestan svih posledica po srpski narod, ako se sa glupavim osmehom "krivca" pojavi na srebreničkom mezarluku? Ako jeste, a opet namerava da otputuje na đenazu, tada je izdajnik i plaćenik (ubica svog roda), a ako nije - tada je mentalno poremećena ličnost, koju bi, pod hitno (pre nego što Srbima nanese ozbiljno i nepopravljivo zlo), država Srbija morala da hospitalizuje. Naravno, kada je reč o predsedniku države, u ludnici bi trebalo da mu bude obezbeđen vrhunski komfor i vrhunski specijalisti za "izgubljenu dušu".
ISTINONOSCI
Srpska krivica u Srebrenici građena je na lažnim temeljima punih deset godina. Sva je prilika da će čudovišni eksperiment NSP laboratorije biti uspešno okončan. Svetu će se pokazati da se istina može izgraditi od vešto klesanih (oblikovanih) gromada laži, i to tako umešno, da se citadela lažne (iščišćene) istine, verovatno, ničim i nikada neće moći srušiti. Sigurno je da su u svemu tome Srbi glavni faktor, jer da taj narod sebe nije istinski pretvorio u laž, sličan ogled nikada ne bi mogao biti uspešno obavljen.
Stoga, čini se, da tvorci "novog sveta na dugme" nisu nimalo pogrešili kada su Srbe izabrali za glavnu rolu lažnog istinonosca. Na kraju, ma koliko groteskno izgledalo, Srbi neće nestati čak ni tada kada ih nikako ne bude i kada njihovo ime bude potpuno zaboravljeno. Ostaće kao nevidljiva, nespoznajna i nesatrvena klica lažnog postojanja onog sveta, koji će odnekud biti ubeđen da je življi i ubedljiviji od samog Boga i prirode, ne shvatajući da ga nema baš zato što je sasvim potonuo u konačnu istinu, odvajkada poznatu pod imenom - LAŽ.
VIDEO UBISTVO
Nije slučajno što je za početak srpskog kraja izabran lažni snimak, na kome se "vide" pripadnici "Škorpiona" , kako "streljaju" jadne i "bespomoćne" muslimane iz Srebrenice. I to ne negde blizu Srebrenice, kako bi se moglo očekavati, već na Treskavici, na mestu udaljenom gotovo 200 kilometara od te "zaštićene zone". Oko Trnova su se u to vreme vodile žestoke borbe, pa bi bilo prirodno da se čovek upita, kakvom logikom su se vodili Srbi, kada su zarobljene muslimane dovodili na novi front (izlažući se riziku da i sami usput izginu), samo da bi ih tamo pogubili. Naravno, pomenuti video zapis napravljen je samo zato, što je nekome u Haškom tribunalu palo na pamet, da bi to bio dobar "poklon" muslimanima, na desetogodišnjicu njihovog stradanja. Teško je shvatljivo, da se u Srbiji niko nije ozbiljnije pozabavio takvim "snimkom", koji je vrlo loše i krajnje amaterski režiran. Stručnjaci za filmsku tehniku, svakako bi mogli da sasvim precizno objasne kako su se pojedine scene tamo spajale i potom upakovale kao "dokaz" srpske "genocidne prirode". Ipak, svakom čoveku koji ima osnovne predstave o ljudskom organizmu, nije moglo promaći, da se na onakav način (kako to čine "Škorpioni") čovek nikako ne može ubiti, a da ne pusti barem jedan krik, uzvik, vapaj, jauk ili hropac.
SRPSKE LOJARE
Pored toga, "egzekucija" srebreničkih muslimana na Treskavici (gde su, kako tužilac Najs tvrdi, "dovoženi u grupama") trebalo bi da posluži kao moguća buduća "dimna zavesa", kojom će Haški tribunal dobiti na vremenu i početi da otkopava "muslimanske leševe" na tom prostoru. Takođe, javnost, začudo, nije dobila nikakvu informaciju o onome što možda imaju da kažu ljudi (članovi jedinice "Škorpioni"), koji su pohapšeni odmah nakon emitovanja video "dokaza" o "masakru srebreničkih muslimana". Vrlo je verovatno, da oni nikada neće dobiti priliku da bilo šta kažu u svoju odbranu. Koštunica i Tadić su se, prividno, "iznenadili", "zgrozili" i "šokirali" videvši takvu "istinu", mada su u stvarnosti unapred dobro znali da će taj snimak biti emitovan. Dakle, bili su dobro "dresirani" (kao i ostali političari na srpskoj sceni) i spremni da saopšte ono što su im drugi naredili da kažu. Država Srbija nema državni vrh, već samo ekspozituru običnih lojara, koje su na mig svoga gazde spremni da laju i na zvezde, ukoliko se to od njih zahteva. Mada se dobija utisak da srpska opozicija nije u istom čabru sa onima na vlasti, ponašanje srpskih radikala (kao jedine "istinske" opozicije) ukazuje da među njima nema mnogo razlike. Svima je zajednički strah od Haškog suda i nevladinih organizacija u Srbiji (što se potpredsedniku radikala, Tomi Nikoliću, moglo videti na licu, nakon nesuvisle optužbe Nataše Kandić). Prikazivanje užasnih zločina nad Srbima (ono što je moglo i moralo biti urađeno još pre deset godina) došlo je na red tek u onom času kada je vlastita koža došla u pitanje.
EKSUHUMIRANI LAŽNI DOKAZI
Boris Tadić, sin oca Ljubomira, danas je simbol srpske gluposti. U julu mesecu 1995. godine, u Srebrenici nije poginulo više od 2.000 muslimanskih vojnika, od kojih je većina izgubila život u pokušaju proboja srpskih linija. Nekoliko desetina muslimana je zarobljeno i likvidirano na licu mesta, uglavnom iz osvete. Ne treba smetnuti s uma da je u tim okršajima poginulo blizu 200 srpskih vojnika. Tih 200 vojnika, sudeći po Tadićevoj "pameti", izgubilo je život od "nenaoružanih" i "bespomoćnih" muslimanskih "civila". Na širem području Srebrenice (a po nekima naznakama, i na celom području BH Federacije), do danas je ekshumirano oko 2000 "muslimanskih" leševa. Uz to, Komisija za nestala lica (na čijem čelu je Murat Hurtić), neprestano ponavlja da poseduje 8.000 (svakako ne slučajno) vreća sa ljudskim kostima. Treba uzeti u obzir činjenicu da su ljudi ginuli u borbama počev od 1992 godine. Leševi protivničke strane (koji su ostajali bojištu i koje neprijatelj nije uspeo da pokupi) morali su biti sahranjivani zbog opasnosti od zaraze. Dakle, više je nego sigurno da je takvih "sahrana" (bez obeležja) bilo i na teritoriji pod kontrolom, kako Srba tako i muslimana. Zbog toga je više nego sigurno, da se među nađenim i "identifikovanim muslimanskim žrtvama", mora nalaziti i jedan priličan broj Srba, koji se i danas vode kao "nestali".
Uto Okt 13, 2009 12:14 pm